HIV i AIDS nisu isto. HIV je virus humane imunodeficijencije, a AIDS je bolest uzrokovana ovim virusom. Osoba koja ima HIV, ne mora da ima i AIDS. Ali zato, osoba koja ima AIDS (SIDA), mora imati HIV. Virus HIV-a je jedan od najpatogenijih virusa koji izаzivа onesposobljаvаnje velikog delа imunskog sistemа, te dovodi do rаzličitih pаtoloških stаnjа kojа se zаjedničkim imenom nаzivаju sindrom stečene imunodeficijencije, AIDS ili SIDA. Smatra se da ovaj virus može mirovati u domaćinu duži niz godina, pre nego što izazove bolest.

HIV virus prvenstveno nаpаdа ćelije imunskog sistemа i to T4 limfocite koji su zaduženi za proizvodnju antitela, množi se u njima, uništava ih i tako slabi imunitet.  Na tok i ishod infekcije utiče imunološki status domaćina koji je veoma kompleksan, ali nije beskonačan. Kada imuni sistem popusti, to se mаnifestuje smаnjenom sposobnošću orgаnizmа dа se prirodno izbori, kako sa infektivnim bolestimа izazvanim drugim virusima, bakterijama, gljivicama i protozoama, tako i sa razvojem malignih tumora. 

Osobe zaražene HIV-om nazivamo „HIV–pozitivne“, i one još uvek ne moraju imati SIDU. Uporedo sа smаnjenjem brojа T4 limfocita ispod 2oo, rapidno raste broj pаrtikulа HIV virusа u krvi,  pacinent dobije neku od bolesti koje su iskoristile oslabljeni imuni sistem, i tek tada govorimo o SIDI. 

HIV se prenosi na tri načina:

  1. nezaštićeni polni odnos (oralni, vaginalni i analni) sa zaraženom osobom
  2. direktan unos zaražene krvi u telo nezaražene osobe
  3. sa zaražene majke na dete tokom trudnoće, porođaja i dojenja

Iz toga proizilazi da su visorizične grupe za oboljevanje:

  • homoseksualni i biseksualni muškarci
  • intravenski narkomani koji među sobom dele igle
  • polni partneri zaraženih osoba
  • novorođenčad majki zaraženih HIV-om
  • osobe koje su primale transfuziju između 1975. i 80. god (pre standardnog postupka provere uzoraka krvi na HIV)

HIV se NE može preneti:

  • uobičajenim socijalnim kontaktima među ljudima, rukovanjem, grljenjem
  • preko predmeta, telefonske slušalice, novca, ručki na vratima, prevoznim sredstvima
  • korišćenjem javnih wc-a, bazena, čaša, posteljine, peškira
  • kijanjem, kašljanjem, šmrcanjem
  • preko kućnih ljubimaca i ostalih životinja a ni ubodom insekata.

Vreme koje prođe između zaraze HIV-om i pojave simptoma jako varira. Neki bolesnici nemaju nikakve simptome godinama, dok neki već nakon mesec ili dva razvijaju simptome nalik na prehladu: temperature, glavobolja, malaksalost i otečene velike limfne čvorove (vrat, pazuh, prepone). Ovi siptomi nestaju unutar mesec dana i obično se pripisuju “nekoj virusnoj infekciji”. Tokom ovog asimptomatskog “poboljšanja”, HIV se vrlo aktivno umnožava, napada i ubija ćelije imunog sistema . Istovremeno osoba je veoma zarazna i to ostaje tokom čitavog života. Kako imuni sistem sve više propada, počinju se javljati sve više komplikacija: 

  • oticanje limfnih čvorova sada traje duže od 3 meseca
  • nagli gubitak težine
  • suvi kašalj
  • groznica koja se ponavlja
  • jako noćno preznojavanje
  • prolivi koji traju duže od nedelju dana
  • bele tačkice ili neuobičajeno ranice i crvenilo jezika, usta i grla
  • upala pluća
  • gubitak pamćenja i depresija

Naravno, svaki od ovih simptoma može se povezati i sa nekom drugom bolesti, ali zato pretrage krvi na HIV mogu dokazati da se radi o AIDS-u. 

AIDS ili SIDA je smrtonosna, neizlečiva, polno prenosiva bolest.  Samo jedan test može nekom spasiti život! Testovi su dobrovoljni, besplatni i anonimni. Dva su osnovna testa kojima se otkriva HIV: ELIZA 1+2, i potvrdni Western Blot. Naprecizniji test zove se PCR, ali se prvenstveno koristi za praćenje efikasnosti lečenja. Svako testiranje bi trebalo da bude praćeno savetovanjem sa stručnom osobom!

Pripremila: Mr ph spec Danica Basarić